Umesto odgovora prenosimo pravno shvatanje usvojeno na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 5.07.2022. godine:
“Ugovor imenovan kao ugovor o stambenom kreditu, zaključen je na osnovu Pravilnika o raspolaganju i korišćenju stambenih sredstava zaposlenih kod poslodavca. Pravilnikom su propisani raspolaganje i korišćenje stambenih sredstava u okviru preduzeća poslodavca. Predviđeno je za koje namene se koriste stambena sredstva, pod kojim uslovima i prema kojim kriterijumima.
Iz samog ugovora o stambenom kreditu proizlazi da je predmet ugovora – namenski zajam zaposlenom u rešavanju adaptacije stambenog prostora. Iz toga sledi da je zajmodavac – poslodavac, a da je zajmoprimac – zaposleni. Pored uslova o roku otplate zajma, primeni fiksne kamatne stope i visini mesečnog anuiteta, te početka roka otplate zajma, ugovorom je predviđeno da zaključenjem ugovora zajmoprimac ovlašćuje zajmodavca da iznose mesečnih rata iz člana 3. ugovora naplaćuje svakog meseca odbijanjem odgovarajućeg novčanog iznosa od zarade zajmoprimca. Članom 8. istog ugovora, predviđeno je da jedan od razloga jednostranog raskida ugovora, raskid radnog odnosa kod zajmodavca.
Iz tih odredbi proizlazi da su svojstva ugovornih strana bitna za zasnivanje ugovornog odnosa po Ugovoru o stambenom kreditu, odnosno zajmu, te da prestanak svojstva zaposlenog, raskidom radnog odnosa, predstavlja osnov za jednostrani otkaz predmetnog ugovora što dovodi do dospelosti svih neizmirenih obaveza.
S obzirom na te okolnosti, može se zaključiti da se radi o novčanom potraživanju iz radnog odnosa, odnosno u vezi radnog odnosa, zbog čega se primenjuje posebni rok zastarelosti predviđen članom 196. Zakona o radu (od 3 godine), uz primenu odredbe člana 86. Zakona o stečaju koja propisuje da zastarelost ne teče godinu dana od dana otvaranja stečajnog postupka.”